Posljednjih godina u mnogim slavenskim zemljama se u supkulturi ili čak mejstrimu pojavljuju simboli koji tobože označavaju slavensku tradiciju. Ali prava priča iza mnogih od njih puno je novija. I puno mračnija.
Ljudska težnja za pripadanjem određenoj široj zajednici, za potvrđivanjem njene trajnije vrednosti i priznavanjem punopravnosti njenog učešća u civilizacijskim i kulturnim dometima čovečanstva, često se zloupotrebljava i podrvgava uskointeresnim tumačenjima koja su, u najvećoj meri, suprotna prvobitnim motivima. Zgodan primer na istoku Evrope su povremena nastojanja da se ožive određeni vidovi kulturnog i religijskog nasleđa starih Slovena. Poput sličnih inicijativa usmerenih na pojave iz drevenih germanskih, a naročito skandinavskih kultura, i u ovom slučaju se žive kulturne prakse naroda i pouzdano utvrđene činjenice o prošlosti određenih područja bezobzirno zanemaruju u korist čistih izmišljotina i nakaradnih konstrukcija.
Izvori neopaganskih kultova i ikonografije u pomodnom okultizmu i prezrelom romantizmu s kraja 19. stoleća prečesto su ih stavljali u funkciju vodeće reakcionarne ideje vezane za uspon epohe imperijalizma – rasizmom. Na oblikovanje obrasca tih kultova najviše je uticala kulturna produkcija tzv. Völkisch pokreta, koji je odražavao najreakcionarnije antisocijalističke i antisemitske tendencije u Nemačkom Carstvu, i koji je bio neposredna prethodnica nacizma. Prenošenje recikliranih elemenata takvog obrasca u savremenu popularnu kulturu putem interneta, heavy metal, ethno-gothic, i pagan folk muzike, epske fantastike ili video-igara, može da posluži kao podrška normalizaciji pojedinih ideja i simbola snaga poraženih u Drugom svetskom ratu, te uspostavljanju kulturne platforme za jedan od mogućih oblika reakcionarnog političkog delovanja u današnjim uslovima. A pored komercijalnog efekta izraženog u profitima štandova sa suvenirima i tematskih e-prodavnica, to je najbitniji mogući ishod rasta interesovanja za egzotiku drevne predačke kulture.
Davna religija iz devedesetih
Kopiranje nordijski inspirisanih nacističkih uzora u ikonografiji »obnove« stare slovenske religije posebno je izraženo u korišćenju različitih grafičkih derivata svastike kao versko-kulturnog obeležja Slovena uopšte, kao zvanične oznake pojedinih neopaganskih organizacija ili savremenih amblema pripisanih pojedinačnim božanstvima: Perunu, Dabogu, Rodivi, Stribogu, Svarogu, Svarožiću, Jarilu, itd. Možda je suvišno i napomenuti da takvo obeležavanje nema opravdanja u arheološkim, historiografskim ili etnografskim nalazima vezanim za drevnu, feudalnu ili potonju prošlost slovenskih naroda. Tipičan primer jeste oznaka u obliku osmokrake (udvojene) zaobljene svastike, koja se u propagandi određenih neopaganskih krugova naziva »kolovrat«, premda se svojim oblikom teško može dovesti u vezu sa alatkom koja se u narodu naziva kolovrat (takođe i preslica, motovilo). Tradicija korišćenja te oznake, koja je široko prihvaćena od grupa sklonih obnovi staroslovenskih kulturnih i kultnih praksi u Rusiji, Ukrajini, Poljskoj i drugim slovenskim zemljama, ipak ne seže do vremena pre pokrštavanja, već do nešto bolje dokumentovane epohe: 1990-ih godina.
Najranije grafičko predstavljanje takvih simbola u kontekstu slovenske starine, pojavljuje se kod poljskog umetnika Stanisława Jakubowskog u grafičkim mapama »Bogowie Słowian« (1919) i »Prasłowiańskie motywy architektoniczne« (1923) i zasnovano je na mešavini mašte i direktnog ugledanja na nemačke Völkisch uzore iz tog perioda. No, te umetničke predstave tada nisu imale pretenziju da obeleže neki novi verski pokret. Prvo sledeće javno korišćenje udvojene zaobljene svastike počelo je njenim upornim propagiranjem od strane nekadašnjeg sovjetskog disidenta, poštovaoca nacizma i ljubitelja ezoterije, a potonjeg antisemitskog aktiviste i predvodnika organizovanja obnove ruskog paganstva Alekseja Dobrovoljskog, svakako posle 1989. godine kada je objavljena njegova brošura »Стрелы Ярилы« i osnovana »Moskovska slovenska paganska opština«. Simbol dobija sadašnji prepoznatljiv dizajn najkasnije do objavljivanja prvog izdanja brošure »Именослов« Vadima Kazakova u Kalugi 1994. godine.
Prava tradicija je revolucija
Taj isti autor je 1997. dao idejno rešenje i za amblem tada osnovanog »Saveza slovenskih opština slovenske rodne vere«, a u kome se osmokrakoj zaobljenoj svastici, kako bi dobila još zlokobniju konotaciju, pridodaje udvojena »sig« runa, poznato obeležje nacističkog SS, u ovom slučaju interpretirano kao »Союз Славян«. Uzgred, iste godine počinje da nastupa moskovski thrash metal i nazi punk sastav »Kolovrat«, poznat po muzičkoj podršci najreakcionarnijim manifestacijama i po incidentima u Rusiji i Češkoj. Specifičan politički i ideološki okvir pojave potrebe za konstruisanjem staroslovenske verske tradicije i njenih simbola nameće i usmerenost na precizno ograničeni obim istorijskih uzora. Otuda nije iznenađujuća direktna inspiracija »slovenskih« verskih oznaka obeležjima Nacističke stranke, Trećeg Rajha i Waffen-SS jedinica (precizno, divizija »Das Reich«, »Wiking«, »Nord«, »Prinz Eugen«, »Nordland«, »Nederland«, »Langemarck«, »Landstorm Nederland«). Takođe, ne čudi ni korišćenje istih novokonstruisanih »slovenskih« simbola kod pojedinih krajnje desničarskih paravojnih jedinica na obe strane uključene u oružane sukobe u Donbasu.
Duhovna potreba savremenih ljudi slovenskog porekla za afirmacijom ličnog dostojanstva u uslovima ponižavajuće kapitalističke eksploatacije i deprimirajućih efekata imperijalističke globalizacije, te za učešćem u slavnim tradicijama, može se mnogo bolje zadovoljiti bez posezanja za surogatima i falsifikatima drevnih predačkih simbola. Poštovanje prema običajima i verovanjima stanovništva od kojeg potičemo i od kojeg smo nasledili najbitnije elemente jezika kojim govorimo iskazaćemo time što ćemo ih savesno proučavati na osnovu činjenica i uz pomoć odgovarajućih naučnih metoda. Uz to, autentična obeležja narodnih snaga i njihovog herojstva i slave, kao veoma potreban podsticaj za današnju generaciju, lakše će se naći u veoma dostupnim i proverljivim činjenicama o revolucionarnim i narodnooslobodilačkim doprinosima iz 20. stoleća nego u nakaradnom sklapanju oskudnih fragmenata mitske prošlosti.